Етнолошка обрада појма "АЛА" - Ивица Тодоровић

(Лингвистичку обраду појма "ала" можете погледати овде.)

 

Ала, хала, представља митско биће слично ламији и аждаји, а по извесним особинама и змају.
По свему судећи, реч ала (старији облик хала) је изворног словенског порекла, у вези с прасловенским *xala „стихија“, односно „чудовиште, демон“.
За разлику од змаја, ала је врло често приказана као застрашујуће чудовиште које прождире децу. По једном опису, ала је била грозна, имала је велику главу и личила је на змију. Обично се замишља као изузетно прождрљива, са огромним чељустима.
За њу се веровало да предводи градоносне облаке и уништава летину. Међутим, понекад се представља и као покровитељ одређеног простора, а по неким народним веровањима (нпр. с Косова), постоје две врсте ала: добре и зле. Поједини крајеви поседују читав корпус различитих, изузетно бројних предања и легенди о али, која се углавном описује као ексклузивни заштитник дате области (рецимо, жељинска ала у Жупи). Најчешће живи у води или ваздуху, а против ње се углавном боре орлови и змајеви, мада се и сама ала може показати у облику орла. Противници ала такође су и свеци (нпр. свети Ђорђе). Понегде је и ован сматран за змајевиту животињу која се бори са алама.
Иако не постоји јасна представа о али (може узети облик орла, гаврана, змије с коњском главом, човека), најчешће се испољавала у виду олујног ветра или вишеглаве змије. По Чајкановићу, опис але која има „духовну силу те лети и води облаке и град наводи на љетину“ (по Рјечнику Вука Караџића) непосредно упућује на њену повезаност са душама (пре свега, насилно и пре времена) умрлих. Але могу, као и виле, одузети људима памет и здравље, односно ући у човека који тада постаје „алосан“. Примера ради, за снажне људе који су били у стању много да поједу говорило се да су аловити, алосани. Аловите људе је могуће убити само пушком која је напуњена златом или сребром.
У неким крајевима се сматрало да невреме настаје као резултат борбе међу алама, које су у овом контексту блиске здухаћима / змајевима. Тамо где дође до града, верује се да је ала тог подручја била слаба. С друге стране, ала се често представља као врло сродна са змијом, аждајом и ламјом. Але су представљане као изузетно прождрљиве, а до борбе међу њима долази када ожедне. Од убијене але могу настати муве или гмизавци. Може да испије и млеко овцама, да однесе грожђе, да задаје људима болести, да једе децу и слично. Але нападају и месец.
У појединим случајевима, алама су се придавала и лична имена. Такав случај је превасходно у бајањима, и то пре свега у источним и јужним српским крајевима. У басмама против градоносних облака, бајалица се претећи обраћа али. У Поморављу су – за потребе бајања – брали алске траве, на местима где се веровало да се појављују але.
У појединим српским областима су се и данас очувале разгранате представе о алама, а карактеристичан пример представља Александровачка жупа, са околним областима. У овом крају су посебно распрострањене представе о жељинској али (понекад се говори и о жупској али итд, или само о али), која је прерасла и у локални симбол. Са наведеног становишта, посебно су занимљиве оне представе у којима се ова ала, као заштитник Жупе, супротставља другим, непријатељски настројеним митским бићима. У појединим причама, жељинска ала се представља као доносилац берићета и добри заштитник Жупе, а пре свега жупских винограда. Када би жељинска ала одлазила негде другде (нпр. на Копаоник) непријатељске силе су се светиле Жупи и долазило је до падања града и до других временских непогода; сличне представе забележене су и у копаоничком крају, као и у Подибру и Гокчаници. Међутим, с друге стране, у бројним варијантама, жељинска ала тражи и узима људске и друге жртве у замену за берићет, односно родне године, плодне њиве и винограде. Наиме, по стандардним представама, ала је била колико добра толико и опасна за народ, јер је сваке године тражила девојку за жртву; по неким верзијама, тражила је брата и сестру са сличним именима. То је трајало све док једног дана људима (често се помињу Римљани) није досадило и док  нису одлучили  да убију алу, најчешће тако што ће заковати језеро у којем она обитава. У одређеним случајевима ала тако умире, док по другим верзијама то није довољно, јер ала увек успева да сруши све препреке и да изађе из језера, све док није дошао свети Ђорђе и убио алу. По једној верзији, тог тренутка се наоблачило и по први пут је падао град у Жупи. Од силне крви убијене але, неколико дана су текли крвави потоци / реке, а небо је било потпуно црвено. По бројним варијантама, након смрти але језеро се исушило.
Српска ала из народних приповетки је по извесним особинама сродна источнословенској Баба Јаги, а ове паралеле упућују на старије представе о змијоликом женском божанству, које господари подземним светом. Слично њој, у народним приповеткама се ала представља као жена која живи у далекој шуми, са особином да сурово казни или награди посетиоце који дођу у њену кућу.

Литература: Душан Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Нолит, Београд, 2004; Петар Булат, Веселин Чајкановић, Митолошки речник, Српска књижевна задруга, Београд, 2007; Етимолошки речник српског језика, свеска 1: А, уредник свеске: Александар Лома, САНУ, Београд, 2003; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Етнографски институт САНУ, Интерпринт, Београд, 1998; Љубинко Раденковић, СимболикасветаународнојмагијиЈужнихСловена, Просвета, Балканолошки институт САНУ, Ниш, 1996; Љ. Раденковић, Ала, у: Српска енциклопедија, Том 1, Књига 1, А – Беобанка, Матица Српска, САНУ, Завод за уџбенике, Нови Сад – Београд, 2010; Словенска митологија – енциклопедијски речник, редактори – Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић, ZEPTER BOOK WORLD, Београд, 2001; Ивица Тодоровић, Жељинска ала. Резултати нових истраживања народних митолошких представа Жупе, Гласник Етнографског института САНУ LIX (2), Београд, 2011; Ивица Тодоровић, Резултати нових истраживања митско-религијских представа и идентитета на Пештеру и околним областима. Борба са пештерском аждајом и сродне представе, Милешевски записи 9, Пријепоље, 2012; Веселин Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Сабрана дела из српске религије и митологије V, Београд, 1994.